Anegdote iz Kluba

Kaže se da su gotovo svake večeri, tokom skoro sedam decenija života Kluba književnika, zaposleni u kuhinji, kada bi svi gosti otišli, prepričavali priče i događaje koje je klub tokom večeri doživeo i čuo. Da su zidovi mogli da govore ili pišu, bili bi pravi biografi kluba i njegovih gostiju. Samo neke od tih priča i anegdota i danas žive u klubu- prenose ih zaposleni i stalni gosti, prepričavajući ih mlađima.

Buda i taksista

Slavni Buda, vlasnik Kluba književnika, jednom je vozio taksi i upitao vozača:
– Znate li neki dobar restoran?
Taksista mu odgovori:
– Kako da ne, gospodine. Najbolji restoran u gradu, državi, a možda i na svetu, jeste Klub književnika.
Zadovoljan odgovorom, Buda je ostavio pozamašnu napojnicu.
– Hvala vam puno, gospodine- rekao je taksista.
– Nema na čemu – odgovorio je Buda.

Maslina

Jedne večeri u Klubu književnika sedeli su Dušan Baranin i Danilo Kiš. Baranin je pokušao viljuškom da nabode maslinu, ali je ona odskočila sa tanjira i, odbijajući se između čaša, flaša i cveća, završila pravo ispred Kiša. Kiš je vešto uhvatio maslinu čačkalicom i, uz osmeh, rekao:
– Ovako se to radi, moj Dušane.
Na šta je Baranin odgovorio:
– Lako je tebi, kad si mlađi. Ja sam se prethodno izmorio.

Baba Rada

Još uvek se priča o Babi Radi, ženi obuvenoj u slojeve vunenih džempera, koja je čuvala ulaz u Klub književnika. Legenda kaže da je jedne večeri čak i samom Ivi Andriću, kada joj se predstavio, rekla:
– Ovde svake večeri prođe po šest Iva Andrića. Treba da smislite nešto originalnije.

Kada se Dušan Baranin prvi put vratio iz inostranstva, gde je bio zbog nekog istraživanja, Matija Bećković ga je pitao:
– Časti ti, kako je tamo?
– Na Zapadu je strašno – odgovorio je Baranin. – Čisto je, ali je nemilosrdno. Tamo ne možeš ni limunadu da popiješ, a da je ne platiš.

Igor Mandić i kuhinja

Jedini koji je imao dozvolu da umeša prste u kuhinju Kluba književnika i da na starom smederevcu pripremi jelo po sopstvenoj meri bio je hrvatski pisac Igor Mandić. Govorio je da se pred kuhinjom Kluba književnika mogu sakriti svi zagrebački restorani, jer se tamo služe guščja džigerica i hrvatska jetricа – nešto najfinije što se moglo pronaći u beogradskoj kulinarskoj ponudi.
Klub književnika bio je svojevrsna materica grada. Obilazak je podrazumevao silazak u podrum, a meni je nudio kombinaciju svih regionalnih kuhinja sa prostora bivše Jugoslavije.

Jedna noć: upoznavanje, obećanje i venčanje

Kako u Klubu književnika nije bilo muzike, da ne bi ometala razgovore, te noći prisutni su pažljivo pratili dramu za susednim stolom. Čula se svaka reč kojom je Katarina očitala Vuku zbog loše kritike koju je napisao o njenoj knjizi. Kada je priznao da ju je upravo zbog toga zavoleo, nastao je muk. Potom joj je ponudio brak, a ona je, na zaprepašćenje svih prisutnih, pristala. Gosti su se razleteli po gradu kako bi mladom paru obezbedili dokumenta za venčanje. Kako običaji nalažu da po mladu svatovi dolaze kući, po nju su te noći došli – u Klub književnika.