Priče iz Kluba

„Da su zidovi mogli da govore, bili bi pravi biografi Kluba i njegovih gostiju.“

Priče koje su ostajale posle večere Večeri koje se pamte

Kaže se da su u Klubu književnika, kada bi se vrata zatvorila i gosti otišli, zaposleni u kuhinji još dugo prepričavali ono što je veče donelo- razgovore, susrete, duhovitosti i male drame koje su se odvijale za stolovima.

Da su zidovi mogli da govore, bili bi hroničari grada i njegovih ljudi.

Samo deo tih priča živi i danas- prenose ih zaposleni i stalni gosti, često usput, bez namere da postanu legenda. Upravo u tome je bila njihova snaga: u prirodnosti, neposrednosti i osećaju da se u Klubu uvek dešava nešto više od obične večere.
Za mnoge pisce, novinare, umetnike i njihove sagovornike, Klub je bio mesto u kome su se susreti produžavali, razgovori produbljivali, a večeri pamtile. Bez muzike koja bi ometala reči, bez potrebe za poziranjem- samo sto, čaša, tanjir i ljudi.

Neke od tih priča ostale su deo usmenog pamćenja Kluba.

Ne kao mit koji treba ponoviti, već kao podsetnik na duh prostora u kome je razgovor uvek imao prednost.

Tihi svedoci vremena

Pored ljudi koji su obeležili Klub, jedan od njegovih simbola bio je i stari smederevac. Posle više decenija rada u kuhinji, preselio se u dvorište, gde danas stoji na ulazu- ne kao eksponat nostalgije, već kao tihi podsetnik na kontinuitet rada, zanata i vremena provedenog za stolom.

Ljudi koji su oblikovali duh Kluba

Od svog osnivanja, Klub književnika bio je mesto okupljanja ljudi iz sveta umetnosti i kulture. Mnogi pisci, novinari i umetnici ovde su započinjali večeri i ostajali do kasno u noć, u prostoru u kome su razgovor, rasprava i tišina imali jednaku vrednost.
Klub je često naziván „klubom pametnih reči“- ne zbog titula ili priznanja, već zbog atmosfere u kojoj su ideje slobodno kružile, a generacije se prirodno smenjivale. Mladi su dolazili da slušaju, stariji da govore, a vreme je radilo svoje.
Iz poštovanja prema ljudima koji su ostavili trag u ovom prostoru, u Klubu i danas postoje stolovi posvećeni onima koji su za njima provodili najviše vremena- ne kao spomenici, već kao tiho sećanje na večeri, razgovore i prisustva koja su oblikovala duh mesta.

Kako je zapisao Momo Kapor, Klub književnika bio je prostor u kome su se generacije neprimetno smenjivale- tako da oni koji dolaze postaju deo iste priče, često i ne primećujući kada je red prešao na njih.

„Ovde ste lako bivali izlečeni od uspeha i sopstvene veličine.“

– Momo Kapor
Za mnoge strane goste, jedno veče u Klubu bilo je dovoljno da razumeju grad- ne kroz znamenitosti, već kroz sto, čašu i razgovor. U tom smislu, Klub nikada nije bio samo restoran, već mesto susreta koje je živelo kroz ljude koji su mu se vraćali.

Početak- kada je Klub hranio pisce

Osnovan 1946. godine, Klub književnika bio je restoran društvene ishrane za pisce, u kojem se intelektualna elita Beograda hranila po subvencionisanim cenama. Tradicija pripremanja starih jela oduvek je bila prisutna.

Stolovi koji pamte

Oni su deo našeg identiteta. Umetnici koji i dalje žive u svom klubu. Klub književnika je od svog postanka mesto okupljanja najznačajnijih ljudi iz sveta umetnosti. Veliki broj književnika ovde je započinjao večeri i provodio cele noći u tri podrumske sale ovog kultnog boemskog mesta. Ovde, u „klubu pametnih reči“, kako su ga mnogi s pravom nazivali, inspiraciju su nalazila mnoga „velika pera“ koja su ostavila dubok trag u srpskoj i svetskoj književnosti. Klub književnika je, iz poštovanja prema tim ljudima, njihovim delima, vremenu i emocijama koje su vezivali za ovo mesto, odlučio da svakom od njih posveti sto za kojim je proveo najviše vremena. U znak poštovanja prema njima, njihovim delima, vremenu i emocijama, počnite čitanje sledećih nekoliko redova.

Momo Kapor o Danilu Kišu

Prvi put sam se sa njim osetio starim u Klubu književnika u Francuskoj 7. Bilo je to godinu dana pre njegove smrti. Vratio se iz Strazbura, gde je bio lektor, i sedeli smo u „Srpskoj kafani“ i pili sve do 12, kada je šef sale objavio pauzu. Otišli smo do Kluba književnika, koji je još bio otvoren, a u koji je Kiš retko svraćao poslednjih godina, i vlasnik Ivo Kusilić nam je pronašao jedini slobodan sto u sali za večeru. Sedeli smo, naručili piće i osvrnuli se oko sebe. Ovde više nikoga nismo poznavali. Oko nas je sedeo neki potpuno novi, mladi svet. Kiš je pozvao Ivu i pitao ga gde su oni stari ljudi iz vremena dok smo dolazili ovde. Bili su to Milan Bogdanović, Bartoš, Velibor Ligorić, Eli Finci, Dušan Baranin i mnogi drugi.

– Gde su oni sada?- upitao je.

– E, pa sada ste to vas dvojica – rekao je Ivo Kusilić.

I mi se pogledasmo. Pozajmili smo blok za račune od Ive i hemijsku olovku i počeli da računamo koliko su godina mogli imati ovi starci, klasici šezdesetih, kada smo mi počeli da dolazimo u klub. Ispostavilo se da su bili naši vršnjaci ili još mlađi od nas, a delovali su nam tako stari.

Momo Kapor o Klub književnika

Na Zapadu pisci žive osamljenički, svako u svom svetu, uglavnom se i ne poznaju lično. Za razliku od njih, za šankom Kluba književnika u Beogradu moguće je videti najveću koncentraciju pisaca po kvadratnom metru u Evropi. U srednju prostoriju, pored šanka, ulaze prvi put izgladneli, mršavi, i zbunjeni mladi pesnici iz provincije, da bi posle dve- tri decenije iz najbolje osvetljene leve dvorane za večerom izašli kao umorni, otežali laureati- pisci iz čitanke. Kada moji prijatelji iz sveta pominju beogradski Klub književnika, uvek primećujem da im u glasu zatreperi neka gastronomska seta, protkana noćobdijskom čežnjom za mestima na kojima se može čavrljati i svađati sve do jutra. Zaista, u klubu se izvanredno dobro jede, verovatno najbolje u zemlji. To je, inače, jedini meni koji poznajem napamet, poput kakve ljubavne pesme, namenjene ne srcu, već stomaku -od prvog hladnog predjela do potpisa gosn Bude. U isto vreme, to je i najbolji vodič kroz ono što se naziva srpskom kuhinjom.
Dovoljno je da stranac provede jedno veče u podrumima Kluba književnika u Francuskoj 7, pa da završi jednonoćni, kratki kurs iz poznavanja Beograda i mentaliteta srpskog naroda kroz jelo, piće i razgovor.

Bogdan Tirnanić o Klubu književnika

Pre deceniju ili dve Klub književnika je za većinu Beograđana bio pomalo mistično mesto, više mit nego kafana. Imao je status pripadništva tajnom društvu, u kome je za članstvo bilo potrebno mnogo više od novca i uspeha preko noći. Devetog juna 1979. godine, u subotu, na beogradski kafanski život pala je atomska bomba.Zatvoren je Klub književnika, prestavši da postoji kao famozno mesto u toj meri da ga je čak i Momo Kapor pominjao u svojim romanima i hronikama.
Tako je pao jedan od poslednjih bastiona ovdašnje kafanske kulture – mesto čiji je usamljeni primer , izazivao prava hodočašća svakovrsnih noćobdija. Političari i novinari, hirurzi i vaterpolisti, američki i ostali ambasadori, glumci i manekeni, ljude koje nikada ranije niste videli i protuve koje ćete u toku noći srestii još više puta, pa konačno i pisci – svi su oni bili verna klijentela Kluba književnika.
Kada makar privremeno nestane jedna tako posebna kafana, njeno zatvaranje suštinski menja prirodu našeg svakodnevnog života, koji je na kafanskom nivou toliko siromašan da to postaje pravi kulturni problem.
Možda će vam i dalje uspevati da u Beogradu večerate bez neposredne opasnosti po život, ali nikada više svoj klimavi sto nećete deliti sa dopisnim akademicima i sekretarima komiteta, oslovljavajući se sa međusobno nadimcima sve do jutarnje svađe oko sastava fudbalske reprezentacije. Klub književnika bio je neposredna škola demokratije. U toj kafani se na računu zakidalo svakome, bez razlike. Ovde ste lako bivali izlečeni od uspeha i sopstvene veličine. Jedini uspeh koji se priznavao u podrumskim prostorijama Francuske 7, bila je prednost u redu za
sto, dok je mesto za šankom imalo poseban društveni prestiž. „Opet si sinoć zaglavio u Klubu književnika?“ bila je prva jutarnja rečenica u mnogim bračnim dijalozima, nad tanjirom krempita koje vam je Ivo tutnuo u ruku „za gospođu.“