O Klubu književnika
Zgrada u Francuskoj ulici 7 podignuta je krajem 19. veka i tokom decenija menjala je svoju namenu, pre nego što je 1946. godine postala restoran „Klub književnika i umetnika Jugoslavije“.
Od tada, Klub se menjao sa ljudima koji su ga vodili, sa gostima koji su ga oblikovali i sa gradom koji se oko njega menjao.
Poseban trag u identitetu Kluba ostavili su oni koji su ga decenijama gradili- stvarajući mesto snažnih navika, uspomena i ličnih veza. Te uspomene poštujemo i čuvamo, jer su deo onoga što Klub jeste.
Istovremeno, verujemo da tradicija ne može da postoji bez kretanja. Naš zadatak nije da prošlost zamrznemo, niti da je zamenimo nečim drugim, već da pokušamo da sačuvamo duh Kluba i prenesemo ga u sadašnje vreme- sa odgovornošću prema onome što je bilo i onome što dolazi.
Savremeni period Kluba započinje 2019. godine. Tada Branko Kisić preuzima odgovornost da taj kontinuitet vodi dalje- ne kao prekid, već kao nastavak: kroz zanat, meru i spremnost da se sluša, uči i prilagođava.
Ono čemu težimo jeste da Klub ostane živ prostor- mesto koje pamti, ali ne stoji u mestu. Ako gost u Klubu prepozna nameru da se duh sačuva, a ne zameni- verujemo da smo na dobrom putu.
Zgrada u Francuskoj ulici 7 podignuta je krajem 19. veka i kroz decenije je menjala svoju namenu, pre nego što je postala restoran. Godine 1946. ovde nastaje Klub književnika i umetnika Jugoslavije, zamišljen kao mesto susreta, razgovora i dugih večeri za stolom.
Tokom pedesetih godina Klub oblikuju ljudi koji će ga obeležiti decenijama- najpre Ivo Kusalić, a potom Budimir Blagojević Buda, čije je vođenje ostavilo snažan trag u identitetu mesta. Kroz godine, Klub se menjao zajedno sa gradom i vremenom u kojem je postojao, prolazeći kroz različite faze i energije.
Savremeni period Kluba započinje 2019. godine, dolaskom Branka Kisića na čelo restorana. Njegova uloga nije da prekine kontinuitet, već da pokuša da ga razume i nastavi u sadašnjem trenutku. Klub književnika danas postoji kao prostor koji pamti svoju prošlost, ali ostaje otvoren za život koji se oko njega menja.
1882 – Milan Piroćanac, srpski pravnik i političar, gradi kuću u Francuskoj ulici 7.
1897 – Zgrada postaje najpre turska, a potom američka ambasada.
1934 – U zgradi se nalazi Autoklub, poznat pod nazivom Tri husara.
1946 – Osniva se restoran Klub književnika i umetnika Jugoslavije.
1954 – Upravljanje Klubom preuzima Ivo Kusalić, ranije konobar restorana Jadran i upravnik Kluba novinara. Partner u prvim godinama: Mile Vukailović.
1957 – Budimir Blagojević postaje kompanjon Ive Kusalića. Iste godine restoran je otvoren za javnost.
1989 – Smrt Ive Kusalića. Buda nastavlja da vodi Klub samostalno.
1994 – Ljuba Vasić postaje šef kuhinje Kluba književnika.
2008 – Buda predaje restoran novom vlasniku, Zoranu Lazareviću, a ostaje u Klubu kao podrška.
2012 – Smrt Budimira Blagojevića Bude. Istorija Kluba se ne završava- ona se nastavlja.
2019 – Na čelo restorana dolazi Branko Kisić.
ZAŠTO POSTOJIMO
Klub književnika postoji sa jasnim razlogom. Njegova svrha nije samo da priprema i služi hranu, već da stvara prostor u kojem se ljudi okupljaju oko stola, razgovora i ideja.
Sve odluke koje donosimo – od načina na koji biramo namirnice, preko oblikovanja jelovnika, do ritma usluge i odnosa prema gostima- proističu iz te misije. Hrana, ambijent i usluga nisu cilj sami po sebi, već sredstva za stvaranje smislenog i trajnog iskustva.
Klub razume svoju odgovornost prema gradu i zajednici u kojoj postoji. Negujemo lokalne proizvođače, poštujemo nasleđe prostora i nastojimo da budemo mesto koje podstiče susret, razmenu i kulturu boravka. Verujemo da restoran može imati društvenu ulogu -kao prostor u kome se neguju vrednosti dijaloga, pažnje i mere.
Poslovna uspešnost za nas nije krajnji cilj, već uslov trajanja. Profit posmatramo kao sredstvo koje omogućava stabilnost, razvoj tima i očuvanje kvaliteta, kako bismo dugoročno mogli da ostanemo verni svojoj misiji.
Klub književnika gradi se sporo, promišljeno i s namerom -kao mesto koje ostaje važno i relevantno upravo zato što zna zašto postoji.
Misija
Misija Kluba književnika je da očuva duh mesta koje traje od 1946. godine i da ga odgovorno prenese u sadašnje vreme- kroz ozbiljnu kuhinju, meru u pristupu i poštovanje prema gostu.
Postojimo da bismo stvarali prostor u kojem se dobro jede, razgovara i ostaje bez žurbe. Da budemo mesto susreta različitih generacija, ideja i navika- bez elitizma, ali sa jasnim kriterijumima. Ne jurimo trendove niti pokušavamo da impresioniramo formom.
Naša misija je da kroz zanat, kontinuitet i pažnju prema detalju gradimo poverenje koje traje.
VIZIJA
Vizija Kluba književnika je da ostane živ i smislen prostor u gradu koji se stalno menja. Mesto koje poštuje svoju prošlost, ali ne pokušava da u njoj ostane, već njen duh prenosi u sadašnje vreme.
Težimo Klubu u kojem se večeri odvijaju prirodno- kroz dobru hranu, razgovor i boravak bez žurbe. Mestu koje ne teži da impresionira formom, već da vremenom stekne poverenje onih koji mu se vraćaju.
Klub želi da ostane svoj i smislen ne kroz trendove, već kroz meru, zanat i pažnju prema ljudima- prostor u kojem se različite generacije susreću, a iskustvo za stolom ima jednaku težinu kao i sama hrana. Ne vidimo Klub kao završen projekat, već kao proces. Učimo, prilagođavamo se i gradimo dalje- sa namerom da ono što Klub čini posebnim ne nestane, već da nastavi da živi.
Kontinuitet
Poštujemo ono što je Klub bio, ali ga ne zamrzavamo u vremenu. Prošlost je oslonac, sadašnjost je odgovornost, a budućnost nastavak.
Zanat
Verujemo u ozbiljnost i preciznost. Bez trikova, bez prečica- sa znanjem, disciplinom i merom.
Odgovornost
Prema gostu, prema namirnici, prema prostoru u kojem radimo. Svaki tanjir i svaka večer nose ličnu odgovornost.Mera
Ne idemo u krajnosti. Tražimo ravnotežu u ukusu, porciji, tonu i ritmu večeri.
Dostojanstvo
Ne dokazujemo se glasno. Kvalitet se oseća, ne nameće.
Otvorenost i gostoljubivost
Klub je za ljude- ne za titule. Kvalitet ne sme da stvara distancu.
Razvoj
Učimo, prilagođavamo se i slušamo. Klub nije završen projekat, već proces.
Zajednica
Klub je deo Beograda. Hrana i prostor su način da doprinesemo gradu, a ne da se od njega izdvojimo.
